Polazak u predškolsku ustanovu predstavlja uglavnom prvo odvajanje deteta od roditelja na duže vreme, prvenstveno od majke, i novu životnu situaciju na koju dete treba da se prilagodi.

​

Ovo je stresna situacija i za roditelje i za dete, jer je ispunjena strahom od odvajanja i naporima da se dete prilagodi novonastaloj situaciji. Dete nema potrebu da sigurnost porodičnog okruženja menja za nešto novo i nepoznato, pa najveći broj dece burno reaguje zbog razdvajanja. Medicinske sestre-vaspitači u jaslama i vaspitači u vrtićima su stručno osposobljeni da razumeju dete i da mu pomognu. Adaptacija dece je očekivani proces, posebno u septembru mesecu, za koji se prave posebni planovi i osmišljavaju aktivnosti kako bi se dete što bezbolnije odvojilo od roditelja i što pre naviklo na kolektiv.

​

Svako dete je individua za sebe i drugačije reaguje na novonastale situacije. Tako polazak u vrtić kod neke dece izaziva plač, vrisku, bacanje po podu, dok neka deca reaguju odbijanjem hrane, spavanja, piške u krevet, žale se na bolove u stomaku, na sve načine odugovlače da krenu u vrtić. Sve su to očekivane reakcije u periodu adaptacije deteta na boravak u predškolskoj ustanovi.

​

Veoma bitan faktor kako u adaptaciji tako i u nastavku boravka jeste odnos roditelj - vaspitač. Retko koji roditelj će ostati ravnodušan prema svom mališanu koji neutešno plače i jako ga grli. Ali, roditelj svojom reakcijom mora da pokaže detetu da ga ostavlja u sigurne ruke i to tako što odlučno svoje dete predaje vaspitaču bez nepotrebnog zadržavanja i ispitivanja vaspitača, jer to pokazuje detetu da ste i vi kao roditelj nesigurni, što dodatno uliva strah kod deteta.

​

Adaptacija se ne treba prekidati( da ostanu kod bake, deke... ) , jer se time detetu šalje poruka da ako dovoljno plače i pravi scene - ne mora u vrtić. A ponovna adaptacija je uglavnom mnogo teža nego prvi put i traje duže, bez potrebe, a deca više pate.

​

U stručnoj literaturi navode se tri tipa adaptacije:

- Laka adaptacija

- Adaptacija srednje težine 

- Teška adaptacija

​

LAKA ADAPTACIJA predstavlja normalnu reakciju na promenu sredine dece koja imaju optimalne vaspitne uslove i koja su uspostavila sigurnu i stabilnu emocionalnu vezu sa roditeljima. Kod takve dece sve reakcije i promene u ponašanju prolaze u kratkom roku od 10 – 15 dana boravka u kolektivu: brzo prihvataju novu sredinu, raduju se dolasku u vrtić i  igranju sa novim drugarima.

​

ADAPTACIJA SREDNJE TEŽINE predstavlja reakciju dece kod koje se promene u ponašanju zbog polaska u vrtić produže i do mesec dana boravka u jaslama ili vrtiću, tokom kojih dete uporno odbija dolazak u kolektiv.

​

TEŠKA ADAPTACIJA se obično vrlo retko sreće u praksi. Odnosi se na decu kod koje se mogu zapaziti uporne i dugotrajne reakcije i poremećaji u ponašanju koji traju i po nekoliko meseci. Obično je kod takve dece prisutno više nepovoljnih činioca koji produžavaju period adaptacije kao što su česta odsustva iz kolektiva usled bolesti ili nekog drugog razloga, nepovoljni porodični uslovi, neprimereni vaspitni uticaji i slično. U tim slučajevima, potrebno je timsko sagledavanje problema ( vaspitač / medicinska sestra, roditelji i pedagog ili psiholog) i zajedničko pronalaženje načina da se teškoće prevaziđu.

Adaptacija nije završena kada dete prestane da plače, već kada sa zadovoljstvom dolazi u kolektiv i kada počne spontano i slobodno da izražava svoje emocije, misli i sposobnosti. Posebnu pažnju treba obratiti na povučenu decu koja obično tiho sede u nekom kutku i ne pokazuju nikakvu inicijativu.

​

Treba napomenuti da najveći broj dece prođe proces adaptacije bez većih problema, a samo mali broj prolazi teži oblik adaptacije.

​

 Radi brže adaptacije, roditeljima se može savetovati sledeće :

• Da kod kuće razgovaraju o vrtiću i ponekad do njega prošetaju sa detetom pre nego što ga upišu,

• Da se prethodno raspitaju o ritmu življenja u vrtiću i postepeno sa njim usklade i kućni režim ( obroci, spavanje, boravak na otvorenom... ) ,

• Da planiraju odsustvo sa posla dok je dete na adaptaciji,

• Da upoznaju vaspitače / medicinske sestre sa osobenostima i navikama svog deteta,

• Da dopuste detetu da ponese svoju omiljenu igračku u vrtić,

• Da mu pokažu da ga vole i kad ono odbija ostanak u kolektivu,

• Da razgovaraju sa detetom o drugoj deci, o igračkama, o vaspitačima, da mu podstaknu interesovanje za sadržaje u vrtiću,

• Da rastanke u vrtiću učine kratkim, jer dugi rastanci govore o njihovim strahovima i neodlučnosti,

• Da ne beže od deteta već da se uvek pozdrave i iskreno kažu kada će se vratiti,

• I da uvek održe svoju reč!

​

Polaskom deteta u kolektiv, roditelji dobijaju partnere u vaspitanju svoje dece. Ključ uspešnosti nalazi se u stalnoj i otvorenoj uzajamnoj komunikaciji roditelja i vrtića tj medicinske sestre – vaspitača i vaspitača.

​